Кратко канонско расуђивање о календару. (1932) Теофан Бистров (1874 – 1949) архиепископ Платовски

Архиепископ Платовски ТЕОФАН Бистров (1874 – 1949)

Питање: Шта су то стари и нови календар?

Одговор: Стари календар је исконски, првобитни и старо-хришћански. Он је наслеђен из апостолског доба према свештеном предању најстарије Цркве и од стране Првог Васељенског сабора (325. године) положен је у темељ како Хришћанског календара тако и одредбе о празновању Свете Пасхе са свим празницима и постовима који од ње зависе. Покушај Римо-католичке цркве у 16-ом веку, у време папе Григорије, да уведе нови, “научни” календар довео је до стварања само псевдонаучног и противканонског календара. Јер питање календара је научно нерешиво. Дакле, стари календар је символ јединства хришћана у читавом свету, а нови календар је символ бунта, револуције и разједињености хришћана.

Докази: “Предања су за нас установљена у писаном или неписаном облику; тако и предати догмати имају једнаку снагу писаним” (Књига правила. Алфавит). “Мислим да је апостолско и ово: да се држимо неписаних предања” (Василије Велики, пр. 91 и 92; 1. Кор. 11,2; 2. Сол. 2,15; 3,6).

Тако и свештени канони одлучно објављују за себе да су “тврди и неразрушиви” (Шести Вас. сабор, пр. 2), “несаломиви и непоколебиви” (Седми Вас. сабор, пр. 1). Нереди у Цркви не могу бити отклоњени насртањем на каноне. Чувени Митрополит Петар Могила је изјавио да не само Патријарх, него и Анђео да сиђе са неба, неће га натерати да поступи супротно црквеним канонима. “Црква, према захтеву темељних начела њеног постанка и изворних принципа њених главних норми нема право да меша своје одлуке, ако остаје Црква. Ако Црква према свом изворном принципу није дело људских руку, него установа Више Воље, онда нам није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је то јасно изражено у другом правилу Шестог Васеqенског сабора” (Журнал заседања Руске Предсаборске комисије из 1906. године. Цер. Ведом. бр. 21).

Питање: Како се односити према једном и другом календару по црквеним правилима?

Одговор: Први треба на сваки начин чувати, а другога се тврдо клонити. Докази: “Ако будемо одбацивали неписане обичаје, чак и ако немају велику силу, сигурно ћемо повредити и Јеванђеље у главним предметима” (Василије Велики, пр. 91).

“Не треба да се уводе новине противне писаноме и црквеним предањима” (Књига Правила Алфавит).

“Нека у Цркви буде примљено све од Божанских Писама и Апостолских Предања” (Гангр. сабор, пр. 21 и Први Васељ. сабор, пр. 2).

Питање: Да ли увођење новог календара има мали или велик значај?

Одговор: Веома велик, нарочито у вези са Пасхалијом, и представља крајње насиље и црквени раскол који одваја од општења и јединства са читавом Црквом Христовом, који лишава благодати Духа Светога, који напада догмат о јединству Цркве и попут Арија цепа нешивени хитон Христов, тј. раздваја православне лишавајући их једномислија. То је раскид везе са свештеним црквеним предањем који доводи до пада под саборску осуду због презирања Предања, према горе поменутој догматској одредби Седмог Васељенског сабора. Докази: “Стари су јеретицима називали оне који су се отргли и одвојили у самој вери; расколницима су називали оне који су се одвојили због мишљења о неким црквеним предметима; иако је почетак одступања дошао кроз раскол, они који су одступили од Цркве више нису имали на себи благодат Духа Светога, и пошто су постали мирјани нису имали власт ни да крштавају, ни да рукополажу, нити су другима могли да предају благодат Духа Светога од које су сами отпали” (Василије Велики, пр. 1).

Питање: Како Православни, сходно правилима, треба да се односе према новокалендарцима-расколницима?

Одговор: Са њима не треба да имају никакво молитвено општење и пре њихове црквене осуде.

Докази: “Не треба се молити са јеретиком или отпадником” (Лаодик. сабор, пр. 39). Тумачење у грчкој крмчији (стр. 252): “Ово правило одређује да не теба да се молимо са јеретицима који греше у вери, нити са расколницима, који су православни у вери али су се одвојили од Католичанске Цркве због неких предања” (упореди: 45. и 46. правило Св. Апостола; 6, 9, 32 и 37. правило Лаодик. сабора и 9. правило Тимотеја, Еп. Александријског).

Питање: Каква казна по црквеним правилима следи онима који се моле са новокалендарцима-расколницима?

Одговор: Једнака осуда са њима.

Докази: “Ако се неко помоли са одлученим од црквеног општења, макар и у кући, нека буде одлучен” (Апост. пр. 10).

“За молитву са одлученима подвргавају се или одлучењу, или свргавању, или анатеми како сами они који се моле, тако и они са којима се моле” (Тум. 9. пр. Картагинског сабора у грчкој Крмчији, стр. 252).

Питање: Има ли силу епитимија пастира-новокалендарца над Православнима који им се не потчињавају и одвојили су се од њих у молитвама?

Одговор: Нема никакву силу.

Докази: Друга половина 15. правила Двократног сабора: оно што је тамо речено о јеретицима-пастирима односи се и на новокалендарце-расколнике. Тумачење 29 (98) пр. Карт. саб., Синтагма Матеја Властара у руском преводу под словом А, гл. 17, стр. 56. гласи: “епитимија се може пренебрегнути без опасности”. Тумачење 31. Апостолског правила у Грчкој крмчији, стр. 19 гласи: “они који се одвајају од епископа пре саборске истраге због тога што он свенародно проповеда неко злословље или јерес, не само да не подлежу поменутој епитимији 31. Апостолског правила и 15. правила Двократног сабора, него су достојни части која доликује Православнима”.

Питање: Да ли су пастири Православне Цркве на основу горе поменутих црквених правила доносили посебне судове о календару?

Одговор: Јесу, много пута – поводом увођења новог римског календара – и појединачно и саборски.

Доказ за ово је следеће: пре свега савременик римске календарске реформе, Васељенски патријарх Јеремија Други одмах је 1582. године са својим Синодом осудио нови римски календар као несагласан са Предањем Цркве, да би следеће године (1583) сазвао црквени Сабор уз учешће патријараха Александријског Силвестра и Јерусалимског Софронија шестог. Овај Сабор је григоријански календар прогласио несагласним са правилима Васељенске Цркве и уредбама Првог Васељенског сабора о начину израчунавања дана свете Пасхе.

Дела овог Сабора представљају: Саборски томос који изоближава погрешност и неприхватљивост римског календара за Православну Цркву, и Канонска саборска одлука – Сигилион, од 20. новембра 1853. године. У том Сигилиону сва три поменута Патријарха са својим Синодима позивају православне да се тврдо и непоколебиво, чак до проливања крви, држе православног јалендара и Јулијанске Пасхалије, претећи анатемом и одлучењем од Цркве Христове и сабрања верних онима који ово наруше.

О таквој одлуци Константинопоqског сабора било је саопштено васељенском посланицом свим Источним Црквама, Митрополиту Московском Дионисију, Цркви Јонских острва, познатом поборнику Православља у Западној Европи кнезу Константину Острошком, Венецијанском Н. Доконти и папи Григорију Тринаестом – главном виновнику црквене смутње и саблазни.

У то време Александријски Патријарх Силвестар (1566-1590) у окружној посланици Православним Хришћанима Западне Европе каже: “Следујући Оцима и Вођама нашим источним и западним по праведности староме дајемо предност у односу на ново, јер је одлучено једном у Православној Цркви да се никаква новина не прима нити да се ма од чега древног одступа”. Током последња три века (XVII, XVIII и XIX) читав низ Васељенских Патријараха одлучно се изражавао против григоријанског календара и оцењујући га у духу саборске одлуке патријарха Јеремије Другог саветовали су православнима да га избегавају.

Следећи патријарси порицали су римски календар као непријатељски Православном Истоку и оцењивали ту новину у духу Патријарха Јеремије Другог: Кирил Први, који је на всељенски престол долазио шест пута и 1639. мученички пострадао од језуита; Патреније Први, 1639-1644; Калиник Други, 1688-1693, 1694-1702; Пајсије Други, 1726-1733; Кирил Пети, 1748-1757; Агатангел, 1826-1830; Григорије шести 1835-1840, 1867-1871; и Антим шести, 1845-1848 и 1855.

Тако је на пример Патријарх Калиник Други заједно са Антиохијским Патријархом Атанасијем (1686-1728) објашњавао антиохијској пастви да празновање Пасхе истовремено са латинима представља одрицање од одредаба Православне Цркве о постовима и прихватање правила Римске цркве – а то је издаја Православља и одступање од светоотачких завета које је погибељно за чеда Православне Цркве. Зато сваки истински хришћанин треба тврдо да брани одредбе Православне Цркве и обавезан је да Пасху и празничне дане који су за њу везани празнује у складу са праксом Православног Истока, а не инославног Запада, који нам је туђ по вери.

Ставови слични овоме, али много оштрији, изнесени су и у Окружној посланици Патријарха Кирила Петог из 1756. године, у којој се каже да по речима неботајника Павла, који у својој посланици Галатима, глава прва стих осми, вели: “ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде!”, такав, тј. онај који уводи новине у области календара, било да је у питању “јереј, или мирјанин, треба да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне него да пребива у вечним мукама… Такви нека наследе губу Гијесијину или вешаwе Јудино, нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи, и гнев Божији нека буде на глави њиховој, а удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима Јудејцима… Анђео Божији нека их прогони са мачем у све дане живота њиховог и нека их погоде сва проклетства Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин. Нека буде!”

Године 1827. Патријарх Агатангел је одбио предлог руских научника о реформи црквеног календара.

Године 1848. Патријарх Антим шести заједно са осталим Источним Патријарсима: Александријским Јеротејем, Антиохијским Методијем и Јерусалимским Кирилом у Окружној посланици Једине Католичанске Цркве обраћајући се свим Православним Хришћанима сведочи:

“Код нас ни Патријарси, ни Сабори никада нису могли да уведу нешто ново јер је чувар побожности код нас само Тело Цркве, то јест сам народ, који увек жели да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери својих отаца… Држимо се исповедања које смо примили од таквих мужева, Светих Отаца, да бисмо се одвратили од сваке новине као од ђавољег наговора… на шта ако би се неко дрзнуо било делом, било саветом, било помишљу – такав се већ одрекао вере Христове и већ се добровољно подвргао вечној анатеми за хулу на Духа Светога, као да Он није савршено говорио кроз Свето Писмо и Васељенске Саборе”. Дакле, све који уводе новине – јеретике, расколнике, оне који су се “добровољно обукли у клетву као ризу” (Пс. 108,18), макар били Папе, макар били Патријарси, макар били клирици, макар били мирјани, макар био и анђео са неба – АНАТЕМА!” У складу са тим током минула три века од времена римске календарске реформе многе главе Цркве, на пример Патријарси, одбацили су реформу календара (у Палестини, Сирији, Египту, Кипарској Архиепископији итд) чувајући своју паству путем посланица и писама, објашњавајући им истински значај Григоријанског календара и повезујући га са читавим низом папских новаторских измишљотина.

1902-1904. године представници Аутокефалних Православних Цркава Константинопољске, Јерусалимске, Грчке, Руске, Србске, Бугарске, Румунске и Црногорске званично су се изјаснили по питању реформе црквеног календара. Резултат проучавања тог питања био је у корист обацивања календарске реформе како због вероисповедних разлога, тако из због опасности од немира у цркви који би могли да поколебају њен ауторитет.

Сверуски Црквени Сабор 1917-1918. године разматрао је питање прилагођавања новог календара црквеном животу и о новом, можда најбољем православном календару. Након брижљивог разматрања и истраживања овог питања са црквено-канонског, научно-астрономског и техничког гледишта, Сабор је категорички закључио да би свако зближавање са Григоријанским календаром било погубно, одајући високо уважавање јулијанском календару. Као резултат, Сабор је одлучио да задржи стари црквени календар. 1923 године Руска Православна Црква је поново потврдила одлуку свог Сабора из 1917-1918. Године и одбила да у црквено-богослужбену праксу прими григоријански календар, без обзира на притисак завојевача – богоборачких бољшевичких власти. На то ју је подстакла не само одлука Патријарха Тихона и његовог Свештеног Синода, него и воља читавог православног руског народа који је категорички одбацио нови календар у чему се и огледало деловање целокупне Цркве, у свој пуноћи њеног састава, управо онако како о томе сведоче јерарси Истока у поменутој посланици из 1848. године.

Дакле, Руска православна Црква, најмногобројнија од свих Православних Цркава, којој припада готово 90% свих Православних Хришћана у свету, одлучно је одбацила нови календар.

На крају, земаљско наслеђе Царице Небеске, Света Гора Атос, као тврди бедем и истински светионик Православља, без обзира на вишеструке покушаје црквених и грађанских власти да је придобије за прелазак на Григоријански календар, у лицу својих најбољих представника одбацила је то противцрквено новачење и непоколебиво чува поредак празновања свете Пасхе и календар који су увели Богоносни Оци.

 


Nicefor.Info


Краткія каноническія сужденія о лѣтосчисленіи. (1932) Ѳеофанъ (Быстровъ), архіеп. Полтавскій и Переяславскій (ru.)
Кратко канонско расуђивање о календару. (1932) Теофан Бистров (1874 - 1949) архиепископ Платовски (srb.)