Издаја православне вере. Митрополит Августинос Кандиотис (2010)

Print Friendly, PDF & Email

Nicefor.Info




”Долазе страшни дани и сви они који верују у Господа неће више ићи у велике храмове са златом украшеним архијерејима, него ће побећи далеко у пустиње и у пећине како би славили свога Господа”.

Митрополит Августинос Кандиотис

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Будимо спремни. Живимо у данима у којима се, као што сам изложио у својим вечерњим беседама и на нашим бројним међусобним састанцима, дешава издаја наше Православне вере, унутра у недрима Цркве, од стране проповедника, од стране теолога и од стране оних који су требали да буду први чувари нашег свештеног предања.

Будимо спремни. А ако се укаже потреба за оштријим  борбама, извршимо их, јер сада су, једноставно, симптоми једног таквог сукоба; ако се појави потреба – не знамо шта нам Господ припрема – ако евентуално до тога дође, нека Господ подигне нове борце наше Православне вере.

Свако од нас, а нарочито ви млађи, потрудите се да постанете мали Атанасији, мали Фотији, мали Марки Ефески, спремни да подигнете високо заставу и барјак наше Православне вере.

(беседа младима. 6. фебруара, пре 1967)

Сједињење “цркава„

Тема, браћо. Тема је позната, тема је горућа. Тема је о сједињењу двају “цркава„, како кажу. Тема која прети, нажалост, да подели грчки народ на две велике партије: на партију сјединитеља и на партију антисјединитеља.

Моје мишљење и моје поимање те горуће теме  знате од почетка, из широко распрострањеног часописа “Искра„ (види лист 268/јануар 1964). У сваком случају и вечерас кроз писану реч (дељење “Искре„), али и кроз усмену проповед изложићу вам изнова моја схватања: схватања  која нису моја, већ су мишљења и схватања православне пуноће.

Одмах на почетку наглашавам, браћо моја, да јесам и да ћу бити против сједињења. Или боље, да будем што тачнијни, мењам ову реченицу и кажем да: јесам за сједињење и против сједињења.

Да сам имао једну црну таблу и написао ову реченицу, одмах би се решила загонетка. Када кажем да сам за сједињење и против сједињења, то су две контрадикторне реченице, две различите ствари, које логика одбацује.

Па ипак, упоран сам да сам за сједињење и против “сједињења„. Оно прво, за сједињење, је без знака навода; оно друго, против „сједињења„, је унутар наводника.

Ко има разум, нека разуме. Ово ћу изложити вечерас. За сједињење, и против “сједињења„.

За сједињење

А како, драги моји, да не будем за сједињење? Ако отворимо свештено и свето Еванђеље и зауставимо се на 17-ој глави Еванђеља по Јовану –препопоручујем вам, када касније одете вашим кућама, да отворите и да га прочитате– видећемо да садржи једну молитву. Ах, та молитва! Молитва ова потреса звезде небеске. Ова молитва је молитва Господа, Који се спрема да крене  ка својој највишој жртви, искупитељској жртви.

У тој молитви видимо Господа нашег, у агонији, да се моли и да моли упорно и да понавља: Оче небески, “Ја се молим„, “за оне које си ми дао„, “да буду једно„, “да сви једно буду„, “да и они у нама једно буду„, “да буду једно„, “да буду усавршени у једно„ (Јов. 17, 9, 11, 21–23). Није брбљао Господ. Пет пута понавља исту молбу, да би нагласио значај траженог, да би нас учинио истрајним борцима за исто. Јер јединство Цркве је чудо које уверава и невернике.

Када чујем Господа мога да упорно говори да треба да смо, сви Хришћани који верујемо у Њега, једно; када још, одлазећи у цркву, чујем ђакона Цркве да понавља и да говори: “За…сједињење свих“; када с једне стране чујем Еванђеље, и с друге стране чујем глас живе Цркве да понавља безброј пута: “За …сједињење свих“, не могу ни ја друго него да будем за сједињење, као што говори Еванђеље.

За сједињење. Зато, браћо моја, што је подела велика несрећа. Подела је злочин. Злочин већи, кажу оци, од оног када су обнажили Христа и узели нешивену Његову доламу: “Разделише хаљине моје међу собом и за доламу моју бацише коцку„ (Пс. 21, 18). Они нису поцепали нешивену доламу Христову, ми је цепамо.

Злочин је подела “цркава„, злочин је подела хришћанства на безброј комада. Злочин много већи од оног који су учинили војници Римљани који су распели Господа нешег Исуса Христа и  искидали Његово свето тело. То је злочин већи од распећа. Злочин који не спира, као што каже Јован Златоуст понављајући речи једног светог подвижика, злочин који, питање је, каже, да ли спира и крв мучеништва.

А опет чињеница је, браћо моја, да су велики оци Цркве размишљајући над Гетсиманском агонијом, објаснили и рекли зашто је Господ био у овој агонији, зашто је Његов зној текао “као капље крви„ (Лк. 22, 44); као згрушана крв падао је зној Његов доле на земљу. Дакле, један разлог Његове агоније био је тај што је Христос као Бог провидео поделу хришћанства. Један разлог због којег хришћанство не може да напредује јесте подела.

Када одлазе мисионари доле у Африку, када иду доле у Индију, када пређу тамо у Јапан, када оду у нетакнуте шуме, када траже да их поуче вери, а људи тамо виде да су хришћани подељени, кажу: Идите да се ви сједините, па после да нам говорите о Христу.
Дакле, јесам за сједињење.

-Зашто си онда против сједињења?

Већ сам објаснио. Против “сједињења„ сам, са знацима навода.

-Шта значи са знацима навода?

Против “сједињења„

Вратимо се мало назад у историју, и тада ћемо видети зашто треба  да будемо против овог “сједињења„, написаног унутар наводника.

Прошло је већ петсто година, мало пре освајања Константинопоља. Шест – седам тровесларки(*), лађа, које су горе на јарболима имале папску заставу, прошле су Дарданеле. Зато што је папа држава, мала држава, и има папску заставу. Најмања држава на свету је Ватикан. Он је држава и царство земаљско. Али ова мала држава има огроман утицај на целу васељену.

Петсто година је, дакле, откако су прошли наше историјске Дарданеле шест – седам – осам папских лађа и имале су подигнуту горе на јарболима папску заставу. Прошли су Дарданеле и стигли у Цариград.

Сви су се посакривали у своје куће, када су их видели. Шта ће Цариграду папске лађе?
Дошли су да узму цара и делегате, да иду на Запад, да воде дијалог. Или боље, под видом дијалога хтели су да потчине Цркву папи.

Припремали су се дакле и формирали делегацију, не малу него отприлике сто лица. Међу њима врховни у мисији, од стране државе, био је сам император, несрећни – од последњих императора – Јован Палеолог. Међу најугледнијим лицима делегације био је патријарх Јосиф, који се нажалост није удостојио повратка у отаџбину. Умро је у туђини од жалости, и гроб му се показује тамо у Флорентији или у Ферари.

Осим патријарха Јосифа, били су разни игумани, били су лаици, били су теолози, законодавци. Али, међу стотину отприлике особа, била су два најснажнија духа православне делегације. Један је био такозвани Висарион, који се нажалост потчинио, пришао папи и постао кардинал – замало да постане и папа – зато што је продао Православље. А други?

У делегацији стотину православних сијао је као звезда јутарња, као звезда највећа, свети Марко Евгеник, Ефески, чији ће спомен бити вечан.

Уочи одласка био је земљотрес. Биле су спремне папске лађе и имале су уздигнуте папске заставе и свирала је музика папина и чуо се папин марш. Цар је био у својим црвеним сандалама, а патријарх са својим панагијама, у свој слави својој. А Марко Ефески је лио сузе и говорио: Царе, не идимо! Суштински није се слагао са тактиком императора. Тада се десило знамење. Нека неверују неверници. Постоје неки знаци којима небо сведочи. И небо је сведочило за Православље.

И док су били спремни да крену у лађе папске и да уђе император и патријарх Јосиф и углавном сва делегација, тада се потресао Мармарас. Настао је велики земљотрес. Као да им је небо говорило: Где идете? И тада су сви рекли: Ово путовање нам неће изаћи на добро Православља. Међутим, челници су ипак били упорни. Ушли су у лађе и после много перипетија стигли су коначно у Италију.

Тамо шта се десило?  Требало би да вам одржим две, три беседе, да бих вам описао тај сусрет са папом, дијалог у Ферари и Флорентији, између Истока и Запада, који је трајао скоро две године. Оно што су наши трпели је неописиво.

Имали су и паписти јаке теологе; имали су и са те стране моћне представнике. Али динамит, заиста динамит, био је свети Марко Евгеник.

Божанска Промисао пројављује из нашег Православља звезде. “Неће зафалити војници Православљу„. Верујем у то. Подигнуће у нашем покољењу ратнике који ће да заштите Православље.

Скупили су католике калуђере, образоване, који су знали латински, француски, енглески, италијански, знали су многе језике. Читали су и оце, и све. Али динамит који их је бацио у ваздух, динамит који је потресао цео папизам, био је само један: био је то Марко Евгеник.

Каква мудрост, каква снага, каква духовност је то била, која је у прашину претворила све њихове подухвате! Био је тврда стена о коју су се разбиле све олује папизма.

Да. Свом својом снагом Марко Евгеник, и неки други који су били са њим, бранио је Πравославну веру.

Уморио се цар. Две године су трајали преговори. Цар, који је хтео сједињење не из верских разлога, него из политичких(*), каже:

-Аман завршите! У опасности је, паде Цариград.

-Неће се спасти Цариград, каже Марко Евгеник, оваквим једним савезом са јеретицима. Спашће се само када је “с нами Бог„. Тада “знајте народи и покорите се„ (Ис. 8, 9). Неће нас спасти папине лађе. Неће нас спасти цео свет, ако се ми одрекнемо  своје вере(**).

Марко Евгеник и неколико других нису се слагали са политиком императора. Пао им је пред ноге Јован Палеолог (патриота, ратник, борац, али није разумео мишљење нашег православног народа) молио их је и говорио:

-Нађите, већ једном, неку основу, направите једну формулу, начините једну реченицу, да се усагласимо, па да уђемо у лађе и да се вратимо, јер пада Цариград…

И тада су се сви замислили и нашли су неку основу и рекли: Сједињење је многожељено. Сви желимо сједињење.

Друга основа: Ко не воли сједињење, “нека је анатема„. Марка Евгеника и осталих је ово.

Цар се обрадовао и затапшао длановима. Свети Марко му је, међутим, рекао: Царе, не жури, брзо си запљескао.

Ко не воли сједињење, анатема; зато што је воља Божије да буде. Али, наставља и говори им:

Да величанство, да патријарше, да епископи, да митрополити, ко не воли сједињење, анатема. Али сједињење само са Православљем. Нећемо дозволити никакав компромис. Нећемо дозволити сједињење на терет Православља.

Ту се већ показало расположење паписта.

“Вук је вук, ако је и остарио…“

Питам вас: ко је од вас тај који жели сједињење на терет Православља?

Јер, кажу ми, да у Атини, са свих страна, непросвећени људи вичу и траже сједињење…

А, имамо љубитеље сједињења. Партија љубитеља сједињења је у Колонакију(*). Зато што они одлазе на путовањца у Рим, док сиромашан народ нема карту да оде у своју фабрику, нема карту да оде у своје село.

Шта чујем од љубитеља сједињења, на њиховом учтивом језику, модерном језику, на њиховом грчком, лажном грчком:

-То је, кажу, прошло. Сада се променио папа.

Променио се папа? То је њихова велика грешка.

Није се променио папа! Неизменљив је. То вам кажем ја, који сам у задње време проучавао доста ту тему и саветовао се и са већима од мене. Зато што није ствар да изађемо на терасе и вичемо.

Огласио сам се последњи, повлачећи се, јер сам хтео да дубоко проучим ту тему. Хтео сам да питам моју савест, да питам мог Бога, да питам оце Цркве, да их питам све, па да видим куда идемо, где се налазимо. Јер, никада у моје срце није могла да уђе помисао да је један патријарх могао да нас изда.

Када размишљам о Григорију V, када размишљам о конопцу његовом окрвављеном, када размишљам о патријарсима херојима, моја душа се буни. Не може да прихвати моја душа да православни патријарх може да прихвати ову велику тајну безакоња. Не може моја душа то да прихвати. Зато сам  некако оклевао. Али сада, после проучавања, чврсто сам уверен да се тајна безакоња и издаје у нашој Цркви догађа. И зато говорим, и зато проповедам и зато пишем

Папа се није променио

Је ли се променио папа? Није се променио. Зар не видите? Изашао је из Рима. Узео је авион и полетео у бојама свога папаског царства и отишао у Свету Земљу, ишао је на Јордан, ишао је на Голготу, ишао на поклоничка места, ишао је свуда.

Ишао је и у Јасле, тамо где се родио Христос, тамо је стао и говорио. И шта је рекао?

Довољно је оно мало што је рекао. Имам то написано у „Искри“ и  ко може нека то демантује(*).

Јер после онога што сам написао, једно од ово двоје треба да се деси: или Августин да се рашчини, или патријарх. Не постоји друго решење. Ако постоји правда у цркви, да постави доле мене, јеромонаха Августина, и да ми каже: Како се зовеш? Где станујеш?…, и да ме рашчини. Да ме пошаље у један манастирчић. Јер говоре да сам ја опасност за Цркву. Да ме пошаљу, дакле, да ме затворе унутра, и крај приче; и да оставимо њих вани да растуре цело Православље.

Сви смо очекивали један предах, да чујемо папу да говори. Ништа. Исти је и непроменљив.

Шта је рекао? Можете то да читате и у „Искри“. Овде ћу вам то просто рећи.

Једна, каже папа, само једна црква постоји. Само Рим, само папа. Рече и да сви остали, дакле сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, у име Оца и Сина и Светога Духа, сви који се причешћујемо не само телом, као што се причешћују они, него Телом и Крвљу Христовом за живот вечни, сви смо ми изван ограде, сви смо јеретици, сви блудна деца папског тора, сви изгубљене овце; и ако одемо да покуцамо на његова врата, тада ће отворити да нас прими у свој загрљај. То је та прича.

Али, требао је нешто друго да каже па бих и ја био сагласан; међутим, није то рекао и сви су се скаменили.

Иако сам ја грубо нападао Бенедикта Јерусалимског као масона, дужан сам да исповедим да је овог пута Бенедикт спроводио једну тактику бескрајно бољу од тактике цариградског патријарха.

Променио се папа? Како се променио?

Једна пословица каже: “Вук длаку мења, али ћуд никада„. Или, боље, вук може да се промени , али папа се не мења. Не подразумевам личност, него институцију.

Кажем, не мења се. Јер, папизам се ослања на одређене темеље. Вук, ако би престао да једе овце, тада не би био вук. Уклониш темеље, руши се цела грађевина. А темељи папизма су широки. Начиних вам целу беседу. Објавио сам специјалну књижицу(*).

Темељи папизма су два антихришћанска учења, која су супротна Јеванђељу. Први темељ је примат папе, а други је непогрешивост. Ако папа промени то двоје, не постоји више папизам. Зато вам кажем да је папизам непроменљив. Мења се само када ставља различите маске да би преварио наивне. Испричао бих вам једну још живљу слику, много привлачнију, упечатљивију, али нећу је рећи да се не бисте смејали. Довољно је ово.

Будући да се папа не мења, шта онда тражи од нас? Шта тражи са православнима?

Е, ту је тајна! Шибицари ! Има јаке „карте“ папа овог часа, јер насупрот  себи има слабе играче.

Они који су картароши гледају да насупрот себе имају слабе играче; када имају јаке, не играју, јер их се плаше.

Овог пута папа је јак играч. Држи у својим рукама велике „карте“ и каже: сад или никад. Ако их не победим, макар да их поделим; да направим од њих комаде да се међусобно посвађају. Ако не успем ово што хоћу, нешто ћу свакако добити, 10, 20, 30, 60, 100, нешто ћу узети. То ће бити мој успех…

Јер кажем вам, браћо моја, једну реченицу, коју забележите. Околности под којима се води тај дијалог, околности које тражи папизам за тај дијалог између Истока и Запада, повољне су за папизам, а неповољне за Православље.

Још није време! Није сада време за такве расправе.

Зашто, браћо моја? Будите стрпљиви и рећи ћу вам пет речи.

Хоћу да вам разјасним, те да свако од вас постане мач и да објашњава и другима.

Наставиће се…

Неповољне околности

Које су то неповољне околности за Православље? (И забележите: што је неповољно за Православље, повољно је за папу).

  1. То је број. Није (много) важно, али и то има значаја.

Они броје шесто милиона. Православни? Браво Кемалу, чију слику има окачену у Васељенској Патријаршији наш патријарх. Браво Кемалу што је побио два милиона наше браће! Кроз огањ и окове прошло је цело Православље.

Западњаци имају велику бројност и распрострти су по целом свету. Нас православних колико је остало? Двеста милиона.

Ко су православни? То су Руси, Румуни, Бугари, Срби. То су оне слабе патријаршије.

Када чујемо „патријаршије“, изгледа нам да су то неке огромне ствари. Али нису. По становништву мањи су од Китиронске митрополије. Тако је мало света. Чујем да Јерусалимска Патријаршија нема више од хиљаду православних Грка.

Ове слабе патријаршије имамо са аспекта силе и становништва и теолога. И само то?

  1. Друга неповољна околност.

Румунија, Србија, Бугарска и Русија се налазе под атеистичким системом(*). У њиховом друштвеном систему може и да потпишем, али не потписујем никада њихове атеистичке беседе.

Само атеистичке? И тоталитарне! Безбожници постоје и у Грчкој. Али тамо атеистичка клика има као догму свог политичког живота да држи Цркву у ограничењу. Дају Руској Цркви толико слободе колико да изгледа да је жива. Међутим, њена уста нису слободна. Имају брњице и Руска, и Румунска, и Бугарска и Српска црква. То смо проверили. И по неистраживој вољи Божијој слободна православна земља остала је само Грчка.

Дакле, прва неповољна околност јесте  та што су они многобројни. Друга неповољна околност је што постоји хаос у Православљу, што се  90 – 95% православних  налазе под атеистичким ражимом, који тражи да избрише цело Православље, и остајемо ми, Грчка са осам милиона људи, који сачињавамо слободну православну државу.

  1. Трећа неповољна околност која је?

Хајде да отворимо ову врећу која се зове Православна Грчка држава, да видимо шта има унутра.

Рекао сам то и раније, али глас мој остао је „глас вапијућег у пустињи“. Говорио сам вам и рекао сам вам: од сто Грка, шта се дешава, колико њих су стварно православни? Они који се називају православнима, православни су само по имену и у личним картама, али по својим делима и по свом понашању и по својим идејама нажалост нису православни. Један део нашег народа је у назнању. Не зна у шта верује. Не зна шта је Православље.

И не само да не зна шта је Православље уопште, већ не зна конкретно у шта верује. Не зна који су наши догмати, који су наши темељи, наше ознаке, наше Тајне, наша Литургија. Не зна сву  неописиву величину нашег Православља. И не само да не зна у шта верује, већ не зна ни зашто верује.

Један део нашег народа је у незнању. Други део нашег народа је индиферентан, има равнодушност. Интересује се за своје радње. Интересује се за своју берзу. Интересују се за лопте фудбалера. Интересује се за филмске звезде. Интересује се за политику. Интересује се и фанатизује се за све. За оно што се, међутим, тиче нашег светог Православља, не постоји интересовање. Хладна су срца. Изнећу вам један пример.

Не желим да било ко помисли да се мешам у политику. Остајем ван политике. Ја као јереј и клирик Цркве, стојим изнад партија. И слободни сте од мене, јеромонаха, да гласате за кога мислите да је најбољи за нашу отаџбину, за наш народ, за наше Православље. Према томе, не постоји опасност да ме погрешно разуме било која странка, већ корачам горе, високо, изнад странака, изнад привременог и пролазног. Износим вам, дакле, један пример.

Видели сте шта бива у изборној борби? Одржавају се такмичења на разне теме. Али главна борба се води на једној теми.

Пење се један на балкон – са узвишице испитујем ту тему – и виче:

-Драхма је у опасности!

Излази на балкон други и каже:

-Не, није драхма у опасности!

Научници који се баве тиме, берзијанци и време ће то показати. Ја се тиме не бавим, не мешам се. Као Грк који је прошао страшну епоху и видео да за један милион не можеш да купиш ни једну кутију шибица – Бог да чува да не паднемо опет у то – не желим да прихватим такве ствари. Хоћу да верујем да су то свађе тих ситних политиканата, који рецимо као тему узимају драхму. Кажем само следеће.

Један виче – драхма је у опасности! Није драхма у опасности! – виче други. И који убеди народ, узима власт. Ако они који кажу – драхма је у опасности! буду уверљивији, добијају изборе. Ако међутим други докажу да драхма није у опасности већ је то блеф, добијају они изборе. Шта хоћу да кажем?

Дакле, због драхме сте узбуђени, господо? Ја вам дакле представљам нешто друго и кажем:

Постоји једна друга драхма непроцењива, небеска драхма, од неба створена, с неба пала драхма. Држим је у својим рукама. Дао ми ју је Бог, не дајем је ником. То је наше свето Православље.

Ко се узбуђује?

За драхму се узбуђујете, а? А, наш новчаничић, наша радњица, наша платица, наша берза… Наравно! Када вам, међутим, ја кажем да је драхма у опасности – и то није моја творевина – не узбуђујете се.

Отворите, молим вас, 15. главу Јеванђеља од Луке, да видите О драхми говори (Лк. 15, 8-10). Колико је вредна једна драхма – говори тамо у причи Господ – не вреде толико звезде небеске и све галаксије.

Да ми поспеш Грчку ружама и цвећем, да ми даш плату устостручену, да по путевима избија злато. Не; више волим да умрем сиромашан, да умрем просећи хлеб, да идем од куће до куће, него да предам ову драхму. Јер, сећам се оног страшног дана којег, бар ја као клирик, нећу никада заборавити.

Један поштовани старац, у неком селу Етолоакарнаније, рекао ми је: „ Прими овај залог и чувај га до Другог Христовог доласка!“

Овог момента, браћо моја и оци, јереји, ако верујете у Христа, камилавке благословене, ако постоје камилавке благословене, овај залог свештени, који нам је предат с колена на колено, да чувамо кроз векове. Јер, када је ова драхма стигла код нас? Стигла је од отаца наших, с колена на колено. И држимо ову драхму ради Православља.

Нека лају политичари, нека реше своје разлике. Ја вам кажем да је у опасности драхма, свето наше Православље. И који сте верни, станите уз ову драхму! Јер то је рекао Марко Евгеник императору:

-Царе мој, ако се појави у твојој држави неки фалсификатор и направи лажни новац, шта ћеш да радиш?

– Обесићу га – одговорио је.

Дакле, ти ћеш да обесиш оног који прави лажне новчанице. А какав ћу одговор дати ја Богу када дозволим да постане лажна новчаница свето наше Православље?

Данас су околности повољне за папизам и неповољне за Православље. Зашто? Прво, јер је паписта много, а православних мало. Друго, јер у државама источног света, где је доминантно Православље, постоји велики хаос. Треће, јер и овде у нашој православној држави једни се налазе у незнању, а други су индиферентни; више знају православни Уганде него ми православни Грчке. За све се узбуђују Грци, само за свето и бесмртно Православље се не узбуђују.

 

Дезоријентисаност јавног мњења

  1. Они који формирају јавно мњење, дакле новинари, нажалост једни су у назнању, други су папофили, једни желе да ласкају данашњим моћницима, а неки од њих имају везе са еминентим личностима друштва и Цркве. Узме неко новине и чита, чита једну или другу хронику, не истражујући да ли је истинита.

Жалим до смрти. Узнемирен сам ја, јеромонах, када размишљам о томе да монструозне скупине издају једне, двоје и троје новине, а ми православни нисмо могли да штампамо једне дневне новине. Петнаест, двадесет, тридесет дневних новина има папа, док наша Црква штампа једну малу брошурицу, јадница!

Направио сам пробу. Послао сам у новине једно мало саопштење. Ниједне га новине нису објавиле. Када је, међутим, један римокатолички свештеник дао своју изјаву, целу су је ставили.
Ми сада немамо новинарски балкон. Папа има петнаест дневних новина, у Паризу, у Риму, у Мадриду и другде. Ми немамо једне православне новине, мислим дневне. Не часописе, који излазе ретко. Дневне новине немамо.

Нека су добре и нека су благословене једне новине у Грчкој, „Грчки Север“ у Македонији, који се бори за Православље. Нажалост, није у Атини. Да је имамо у Атини, поломили бисмо кости папистима. Само су оне заиста антипапске новине. Они који их издају користе њихове листове и боре се, одозго са Беле Куле, за Православље.

Остали новинари… Нећу да причам. Могу да кренем у разоткривања. Један пише лепе хронике, да пукнете од смеха када их читате. Други пише некако културно. Један пише са тактом. Други пише репортаже. Има их четири-пет. Сви су они за папу. Они формирају јавно мњење у друштву.

Ерозија теолошког света

  1. Неповољна околност је и следеће. Када сам сишао са високих планина у Атину после двадесет година –нисам силазио од својих студентских дана– (1929–1949), нађе ме један мој стари колега и каже ми:

– Бре Августине, ајмо ту доле? И показа ми стару скупштину, тамо где је испред статуа чике-Колокотронис. Унутра, тамо, каже ми, одржава се конгрес теолога.

– Хајдемо.

Улазим унутра и видим да су окупљени студенти, професори, директори гимназија, инспектори, владике са панагијама, проповедници, мали и велики. Ја, сасвим непознат у Атини, ушао сам и повукао се, како је стара скупшина амфитеатарска, горе, у последња седишта.

Шта сам оданде видео? Видео сам да улазе неки старчићи, седокоси свештеници, свештеници којих да није било, не би постојала грчка држава. Они који су били на пријему, председништво теолога, нису им придавали никакав значај; и многи од тих поштованих свештеника су стајали. Када је улазио неки католички свештеник, правили су му велике церемоније, велику пажњу, и стављали га у прва седишта. Рекох: где сам…?

Поред себе сам имао једног свештеника који је отишао у иностранство.

-Зар не видиш, каже ми,  шта се дешава? Међутим, немој да говориш – и држао ме је за мантију.

Добро то, издржао сам.

Мало затим пење се неки професор и каже:

-Поштована Католичка Црква…

Ох! кажем.

Пење се други професор и каже:

-Најпоштованија Црква католика…

Е, нисам издржао; нисте ме видели када се наљутим – Бог дa помилује и мене грешнога.

Оданде где сам седео, подижем руку, сам узимам реч и кажем:

-Питам вас да ми одговорите. Ја сам научио од своје куме, научио од моје мајке, научио у свом манастиру, научио од древних теолога, да је Црква једна: света, апостолска, Православна наша Црква. Све остало су расколништва и јереси. Питам вас да ми одговорите: зар папска „црква“ није раскол и јерес? Ја кажем да је јерес, и као јерес не треба да се назива „поштована“.

Шта се све није десило! … Нико од њих није одговарао на моје питање. Позвонили су. Позвали стражу. Дошли су полицајци да ме избаце одозго. Тада неких десетак деце, млади богослови које сам упознао у војсци, рекоше: Не, неће изаћи напоље проповедник. Тако, једва и уз муку, зауставили су се. Када сам изашао напоље, помислио сам: „ Замисли, куда нас воде…“- пре дванаест година то је урађено. Рекох у себи: „ови ће нас одвести папи!“

Стога, дакле, имамо и једну ерозију у православном свету. Већина, нажалост, оних који су студирали на протестантским универзитетима су папофили. Нико не иде на Свету Гору да отвори свештене књиге, да отвори зборнике, и да научи теологију. Одлазе у Париз, круже десно и лево, и када се врате назад у Грчку не могу се препознати. Нису више православни, него иза њиховог „православља“ једни подржавају паписте, а други не знам које друге.

На истом конгресу неко је поставио једно друго питање:

-Ко су непријатељи хришћанства?

У одговору неко је допунио да су и масони непријатељи хришћанства. Е, то нису уписали у записник! Нису хтели да исповеде ти теолози да је и масонерија непријатељ Цркве.

Али, шта ми се десило? Закачио сам се са теолозима? Где ме је донео брод речи? Довео ме је у вртлог, у велики циклон мог народа. Али, пошто узлазим на говорницу да вам проповедам истину, сасвим ми је свеједно ако будем горак једном или другом. Јер, може да дође једног дана да испразните ову салу. Међутим, и један да остане овде унутра, ја ћу да наставим да проповедам наше свето Православље. Не интересује ме. Не марим за бројеве. Рачунам на истину. И ко има истину, има Бога са собом; а ко има Бога, тај је непобедив.

Чувари издају

  1. Настављамо сада и идемо у циклон. Идемо у вртлог који потреса наш народ.

Писао сам о томе, просто понављам. Имамо православну краљевину(*). У црквама појемо Могољетствије.Кажемо: „..најпобожнијег..“, „са најпобожнијом…“, „заједно са најпобожнијим…“.

Ако неки од осам милиона Грка треба да бране наше Православље и да буду њени чувари, као правило вере и живота-наглашавам ове речи – ако постоје лица која треба да бране наше Православље, онда су то краљеви Грка. Свакако.

Дакле? У последњих сто година дешавало се да прођу кроз Рим многи грчки краљеви.

Прошао је незаборавни Георгије Први, који је пролио крв своју на Белој Кули солунској. Сто пута је прошао кроз Рим, и никада није ишао код папе. Јер, знао је да, ако оде код папе, неће моћи да се учврсти на свом трону – иако је био протестант.

Прошао је затим ловором овенчани за своје сјајне победе, краљ Грка – иако је његова свађа са оним протагонистом у борби била разлог великог цепања нашег народа. Прошао је краљ Константин Други са незаборавном краљицом Софијом. И једном, и други пут, и трећи пут су прошли кроз Рим, и нису крочили код папе.

Прошао је Георгије Други, кога је Бог удостојио да се кроз његова уста изговори оно историјско „ Не “ Прошао је много пута кроз Рим и није ишао код папе…

Print Friendly, PDF & Email

Nicefor.Info