Писмо патријарху Атинагори поводом сазива Васељенског Сабора. (1969) Митрополит Филарет Вознесенски

…Намера Васељенског престола да сазове Велики Сабор од представника свих Православних Цркава, под одређеним условима би заиста могла да буде радостан догађај. Али не изазива свако сазивање Сабора радост и није сваки Велики Сабор, ма колико да је на њему било представника аутокефалних Цркава, био удостојен признања Цркве као онај који изражава њен истински глас веран апостолском и светоотачком предању. Да би био такав, сваки Сабор треба да буде у потпуној сагласности са свим претходно одржаним Васељенским Саборима. Рекло би се да је на Ефеском Сабору под председавањем Диоскора, представника Цркава било сасвим довољно, па ипак је тај Сабор у историју Цркве ушао са жалосним називом „Разбојнички”…

+ + +

ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ, НАЈСВЕТИЈЕМ АТИНАГОРИ

АРХИЕПИСКОПУ КОНСТАНТИНОПОЉСКОМ

И ПАТРИЈАРХУ ВАСЕЉЕНСКОМ

Ваша Светости,

У светле дане Васкрса, кад наша света Црква празнује Празник над празницима и Славље над слављима (Торжество из торжеств), сви предстојатељи светих Божијих Цркава у својим васкршњим посланицама благовесте пастви радост Васкрсења Христовог. Ни Ваша Светост, по обичају, није пропустила овог пута да то учини.

Ипак, радост Васкрсења коју је Ваша Светост објавила, помрачeнa је за ревнитеље Православља другом вешћу, коју сте Ви у истој посланици изволели да објавите православном свету као „још једну радост”. Ви саопштавате да сте решили да приступите сазиву Великог Сабора „са циљем обнове Цркве и успостављања јединства свих хришћанских Цркава”.

Намера Васељенског престола да сазове Велики Сабор од представника свих Православних Цркава, под одређеним условима би заиста могла да буде радостан догађај. Али не изазива свако сазивање Сабора радост и није сваки Велики Сабор, ма колико да је на њему било представника аутокефалних Цркава, био удостојен признања Цркве као онај који изражава њен истински глас веран апостолском и светоотачком предању. Да би био такав, сваки Сабор треба да буде у потпуној сагласности са свим претходно одржаним Васељенским Саборима. Рекло би се да је на Ефеском Сабору под председавањем Диоскора, представника Цркава било сасвим довољно, па ипак је тај Сабор у историју Цркве ушао са жалосним називом „Разбојнички”.

Благодат Светога Духа просвећује Сабор и чини његов глас гласом Православне Васељенске Цркве онда када се он сазива тако да, у сагласности са древним предањем, осуди и одстрани новину у виду произвољног учења које представља плод људске гордости, угађања силнима овога света или прилагођавања Цркве широко распрострањеној заблуди.

Међутим, у саопштењу Ваше Светости се не чује брига за укрепљење и сведочење истине светоотачког Православља пред лицем насталих нових заблуда, већ напротив, увођење нечег новог што Ви називате „обновом Цркве”. Ваша Светост тако у веома општом облику говори о „успостављању јединства свих хришћанских Цркава”, као да не примећује да се све оне у много чему разликују и од Православне Цркве, па чак и једна од друге. На тај начин Ви као циљ будућег Сабора постављате сједињење истине са заблудом, што се данас обично назива „екуменизмом”. Истовремено, света Црква нас учи да се јединство са њом, оних који другачије схватају догмате, не успоставља другачије него ”кад они, приступивши вери, истинску Цркву признају за своју и, у Њој поверовавши у Христа, приме Свете Тајне Тројице, које су, као што је познато, све истините и свете и Божанствене, и на којима се утврђују све наде душе, без обзира на то што је претходна дрскост јеретика неразумно стремила ка томе да под именом истине преда нешто супротно” (57/58. правило Картагинског Сабора).

Ми смо 1965. године већ били приморани да подигнемо свој глас против иступа Ваше Светости у правцу данас широко прихваћене заблуде зване екуменизам, који је постао толико модеран да његова проповед представља следовање широком путу „овога света” на који нас упозорава Спаситељ (Мт. 7,13-14).

И у садашњој Васкршњој посланици Ваше Светости, као и у другим Вашим изјавама, ми са горчином слушамо тај исти глас који не позива да се иде уским путем спасења кроз исповедање једине истине, него широким путем уједињавања са онима који исповедају различите заблуде и јереси, за које је апостол Петар рекао да ће се ”због њих похулити на пут Истине” (2. Пет. 2,1-2). Не учи нас томе света Црква примерима таквих светих као што су Максим Исповедник или Марко Ефески, који су штитили чистоту Православља од сваког компромиса у области догмата.

Сви смо ми данас сведоци тога до каквих је немира и каквог унутрашњег слабљења и ширења нових заблуда, довео Римо-Католичку цркву њен недавни Други Ватикански Концил, који је пред собом имао приближно исте циљеве које и Ваша Светост ставља пред будући Велики Сабор. Не вративши се натраг ка Православљу него желећи „обнову” ради прилагођавања савременом друштву са његовим искушењима и саблазнима, Римска црква је увела та искушења и у сам свој живот који све више поприма карактер духовне анархије. Да нас сачува Господ од увођења такве саблазни у живот православног света.

Нама, чедима Руске Цркве, то је исувише добро познато из искуства са такозваним „обновљенством” или „Живом Црквом”. Оно се појавило као опасни раскол и јерес у Русији после револуције, под покровитељством непријатељске Цркви и уопште свакој религији, безбожне Совјетске власти, у име прилагођавања Цркве комунизму, ради служења политичко-економским циљевима те власти, уз потпуно пренебрегавање православног учења и свештених канона. Слава Богу, црквена свест руског верујућег народа одбацила је ту саблазан нечастивог модернизма.

Ми бисмо хтели да верујемо да ће се представници православних Цркава, знајући за то жалосно искуство Руске цркве и видећи садашње догађаје у Римској Цркви, чувати од следовања том погубном путу, те се зато ми, до одлука Предсаборског састанка који је сазвала Ваша Светост, нећемо даље задржавати на озбиљним бојазнима, изазваним посланицом Ваше Светости.

Ипак, сматрамо за дужност да већ сада oбавестимо Вашу Светост и оне који ће се сабирати под Вашим председавањем да, ма како многобројан по броју учесника да буде Велики Сабор који Ви сазивате, он не може да има васељенски православни ауторитет, јер се на њему неће чути истински глас највеће по броју верујућих  – мученичке Руске Православне Цркве.

Ви ћете свакако и у Предсаборској комисији и на самом Сабору имати јерархе са титулама руских епархија који претендују на то да представљају Руску Цркву. Ипак, у самој ствари, њима не треба признавати то право и власт.

Историја Хришћанске Цркве не зна за други пример таквог унутрашњег потпадања Цркве под власт њених непријатеља, какав данас показује Московска Патријаршија. Не заустављајући се на безропотном подношењу прогона религије, што би још и могло да се схвати, она је дала себе на служење лажи безбожника, хвалећи прогонитеље Вере као оне који су јој, тобоже, даровали слободу, мучитеље народа као његове добротворе, изазиваче светских сукоба и нереда  – као миротворце. Сами комунисти су разобличили Стаљинове безбројне злочине као у светској историји непревазиђеног убице, док га је истовремено Московска патријаршија прослављала као најдостојнијег и најврлинскијег, богомданог вођу.

Целом свету је познато да је, желећи пријем у Светски Савет Цркава, Московска Патријаршија изјавила да има 20.000 цркава. Ипак, ни за кога није тајна да је од тог броја остала отворена једва једна трећина, и да су у време њиховог затварања од стране совјетских власти, представници Патријаршије више пута изјављивали да су сведочанства о затварању цркава измислили непријатељи Совјета.

Истина о печалном положају Цркве у СССР-у сада је широко позната из разних петиција добијених на Западу, из Отвореног писма двојице Московских свештеника и других докумената чија је истинитост потврђена реакцијама Московских јерараха на њих. Из свих ових чињеница јасно се види да је безбожна власт, преко њој послушних епископа, извршила намештени избор јерархије која сада не само да ћутке прелази преко злочина грађанских власти, него и често активно сарађује с њима.

Недавно су постала позната писма бившег архиепископа Калушког, Ермогена, који отворено изјављује патријарху Алексеју, да прави узрок његовог удаљавања са катедре није био неки његов преступ нити слабост у управљању или канонски преступ, већ захтев Председника Совјета за послове религије при Савету Министара СССР-а, Куроједова. Архиепископ објашњава и разлог таквог захтева: „Први узрок невоља било је моје одбијање да опуномоћеном Вороничеву помогнем у затварању храма у селу Луначарски код Ташкента”. Он објашњава да су након његовог премештаја у другу епархију код њега настале компликације са Владиним пуномоћником јер је овај хтео да сам једне поставља за свештенике а другима да забрањује служење, захтевајући од Архиепископа да потписује такве одлуке као да их је сам донео.

Потлаченост Московске јерархије нарочито се јасно види из следећег случаја који је наведен у истом том писму архиепископа Ермогена патријарху Алексеју од 20. фебруара 1968. године. Он ту преноси савет који је добио од, данас покојног, сталног члана Синода, митрополита Крутицког Питирима: „Да бисте избегли било какве невоље поступајте овако: када вам затражи пријем свештеник или члан парохијског савета по било каквом црквеном питању, ви га саслушајте а затим упутите Владином пуномоћнику, с тим да по повратку од њега опет дође код вас. Када се врати и обавести вас о томе, ви позовите Пуномоћника и питајте га шта је рекао вашем посетиоцу. И то што му је рекао пуномоћник, то исто му реците и ви”. Тако је најстарији Митрополит после Патријарха саветовао епархијског архијереја, да у црквеном управљању он треба за своје духовништво и паству да буде гласноговорник одлука безбожника, представника те исте комунистичке власти која је себи за један од циљева поставила потпуно уништење религије.

Ако је архиепископ Ермоген одбио да се стави у положај слепог извршитеља заповести непријатеља Цркве и због тога био лишен катедре, онда су се Патријарх Московски и његови сарадници, напротив, одавно потпуно потчинили комунистима, испуњавајући сваку њихову жељу и задатак. Можда је неко од њих првобитно и желео да служи само Богу, али је затим требало да буде или подвргнут гоњењу или је био приморан да истовременом служи и Велијару, поступајући тако супротно упозорењу апостола Павла (2. Кор. 6,14). Требало је брзо да увиде да, по речи Спаситеља, ”нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати.” (Мт. 6,24).

Али, синови ђавола не трпе оне који дају предност Богу, па су на такав начин, руководећи јерарси Московске Патријаршије, да би сачували себе, вољно или невољно постали првенствено послушни њима, а не Богу.

Из тог разлога њихов глас на Сабору неће бити слободни глас Цркве, већ ће се у многим случајевима показати као глас њених непријатеља који господаре над њима. Иако ће иза тог гласа и стајати спољњи углед Руске цркве за оне који не знају или не желе да знају о њеном истинском положају, али ми, као они који знају право стање ствари, не можемо придавати нити канонски, нити морални значај било каквој одлуци која буде донета уз учешће јерархије под влашћу безбожника.

Сматрамо за дужност да обавестимо Вашу Светост о горе изложеном, остајући смирени слуга Ваше Светости.

† Митрополит Филарет

(1969 г.)

Превод – извор: Православна породица


Nicefor.Info


Послание патриарху Афинагору. (1969) Святитель Филарет (Вознесенский). (ru.)
Писмо патријарху Атинагори поводом сазива Васељенског Сабора. (1969) Митрополит Филарет Вознесенски (srb.)